Enterijer > Predstavljamo - mojkutak.rs, 15.12.2010. Podeli sa prijateljima na Facebook-u

Racionalan dizajn 
za radikalne inovacije

Marko Stanojević se se osim industrijskim, grafičkim dizajnom i dizajnom ambalaže, bavi istraživanjima i konsaltingom u svetu dizajna, organizuje kreativne radionice, drži predavanja i seminare...

Nije lako sve profesionalne aktivnosti Marka Stanojevića smestiti u jednostavan okvir. Svestrani umetnik se osim industrijskim, grafičkim dizajnom i dizajnom  ambalaže, bavi istraživanjima i konsaltingom u svetu dizajna, organizuje kreativne radionice, drži predavanja i seminare. U intervjuu za Moj kutak otvoreno govori da mu je najveće zadovoljstvo kada dobru ideju preobliči u delo koje može da se opipa, a čitaocima još i otkriva kako će, spram aktuelnih potraživanja, izgledati budući dizajnerski trendovi.

Koji je tvoj aktuelni profesionalni izazov? Može li mali nagoveštaj?

Osim poslova za klijente koji su deo svakodnevice dizajnera, najveći izazov mi je svaki novi projekat za Bureau Zero liniju proizvoda. Trenutno se završava Rock No Roll vaza, posle brojnih izmena.

U kakvoj atmosferi voliš da radiš? U kakvom ambijentu?

Možda zvuči čudno, ali sam vremenom došao do toga da što je radna sredina opuštenija, ja radim disciplinovanije i ozbiljnije. Naravno, ovo podrazumeva da na projektu radim ili sam, ili, još bolje, u timu sa talentovanim i odgovornim profesionalcima. Ova druga situacija retko se događa, jer nije lako naći i formirati grupu kompatibilnih i komplementarnih ljudi, ali kada jedna takva skupina deluje u istom pravcu i ima zajednički cilj, to na kraju bude apsolutno jedinstven doživljaj. Kada sam imao sreću da budem deo ovakve priče, ni ambijent ni atmosfera nisu imali baš nikakve veze sa klasičnom kancelarijsko-radnom, a krajnji rezultati su bili sjajni.

Da li to znači da u njemu ima mesta za Cilindrolo?

Svi projekti koje sam radio za Bureu Zero liniju su između ostalog i sebični. Želeo sam da imam tako nešto, pa sam to i napravio. Jedini problem koji imam sa Cilindrolom je što u njemu brzo zaspim.

Koji projekat te je najviše zabavio, a koji „namučio"?

Proces dizajniranja, rađanja ideje, izrade prototipa i sve u ovoj ranoj fazi meni je uvek teško i stresno i doživljavam ozbiljne "porođajne" muke dok sve to traje. Međutim, prvog momenta kad mogu da dotaknem svoj projekat, kada se on materijalizuje u nekoj svojoj konačnoj, ili makar skoro konačnoj formi, osećaj zadovoljstva urađenim je nemerljiv. Od tog trenutka, sve je samo zabava. Drago mi je da se vremenom ovo ne menja.

 

Šta kažu istraživanja, u kom pravcu se kreće svet dizajna?

Dizajn svet je u trećem milenijumu postao vrlo šaren i u svim svojim segmentima je nešto poput lakmus papira za svakodnevicu jer je beskonačno osetljiv i reaguje na sva moguća događanja i promene u društvu, u najširem smislu. A prilično je očigledno da živimo u vremenu u kome se događa jedna duboka tranzicija sistema vrednosti od mikro do makro nivoa.

Da li su se izdvojili određeni trendovi?

Prvi trend na koji mislim je više nego očigledan, nastao je kao posledica ekspozije dizajn idolatrije s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka i može se nazvati mainstream superstar pravcem. U svom začetku bio je pozitivna pokretačka snaga, setimo se npr. Filipa Starka i ranih radova za Alessi. Iz toga su se čak direktno rodile neke nove kategorije, kao što je, recimo, emotivni dizajn. Sad je ovaj trend već drugačije prirode. Njega danas možemo spakovati u jedan trougao - superstar design brands + superstar designers + mediji i oni isključivo mogu da opstanu samo ako se međusobno podržavaju. Pojednostavljeno, to izgleda ovako - u interesu dizajnera je da radi projekat za poznati brend. U interesu brenda je da imaju proizvod poznatog dizajnera. U interesu obe strane je da o svemu ovome pišu mediji, a naravno da je u interesu medija da sve ovo objave, jer će se tako bolje prodati. U ovoj kombinatorici svi iz trougla dobijaju u komercijalnom smislu.

Koji bi bio drugi pravac?

Drugi očigledan trend ili, bolje rečeno, faktor na koji bih se osvrnuo je toliko pominjana svetska ekonomska kriza koja je ceo svet pomerila iz osnova, a dizajn svetu zadala jedan ozbiljan udarac. Sam dizajn svet je poslednjih godina postao odvojen od realnosti, funkcionisao je kao da je sam sebi dovoljan, blago autistično. Čini mi se da ga nova situacija, iako možda na prvi pogled loša, vraća u realne okvire i da će na duge staze doneti pozitivne promene. Budžeti nisu više naduvani i smišljaju se načini da se sa mnogo manjim resursima postignu isti ili bolji rezultati. Kao i uvek, što je veći problem, to je kvalitetnije rešenje i duboko verujem da će nam ovo doneti radikalne inovacije, kojima se, makar mi dizajneri, godinama nadamo. Stoga je, po meni, trend koji će biti dominantan sledećih godina apsolutno nametnut od spolja i pokušao bih da ga uokvirim nazivom "racionalan dizajn".

Koga dizajner treba da zadovolji - klijente ili konzumente?

Na realnom tržištu, između ove dve stvari nema nikakve razlike, zadovoljni konzumenti čine zadovoljnim i klijenta. Sve zavisi od toga šta je projektni zadatak, odnosno koja je inicijalna namera, cilj samog projekta.

Da li je kvalitetan dizajn, konkretno ambalaže, osnova uspeha određenog proizvoda?

Nikako, mada je bitan faktor. Mislim da nije dobro izdvajati jedan segment kao važniji u odnosu na ostale. Od projekta do projekta dešava se da je svaki put različit segment bio presudan ili malo više važan u uspehu i primera za ovo ima mnogo. Stvar je prosta, konkurencija je takva da apsolutno sve mora da bude najbolje moguće i tu ne sme da bude kompromisa, ili makar oni ne smeju da budu vidljivi. Zato je, po meni, jedini pravi pristup holistički pristup dizajnu. Svaki drugi način razmišljanja ili prisupa dizajnu je danas vidljivo inferioran.

Da li ima istine u tome da privlačno dizajnirano pakovanje može da prevari kupca?

Možda, ali samo jednom. Konzumenti su informisani i obrazovani više nego ikad pre i njihovo potcenjivanje je ozbiljna greška sa vrlo brzim posledicama. Naravno, pričam o postpotrošačkom razvijenom društvu, novog seta vrednosti.

 

Šta je neophodno da bi se pojedinac istakao u moru dobrih dizajnera?

Prvo treba imati sreće i to na nivou količine koja je potrebna da se dobije na lutriji, zatim treba imati beskonačnu upornost da se istraje dok ta sreća ne naiđe i na kraju treba biti autentičan i prepoznatljiv da bi se, kad se ove dve stvari poklope, izdvojio od ostalih.

Šta bi savetovao mladima koji tek počinju da se bave dizajnom?

Da ne budu fokusirani na svoj rad, što je česta osobina dizajnera. Moraju iznad svega da rade na razumevanju konteksta u kome žive i rade i da pokušaju da anticipiraju stvari koje dolaze.

Kako ti se dopada rad sa studentima?

Primetio sam da to strašno zavisi od studenata. Kad stvari idu dobro, mogu slobodno da kažem da je to najlepši posao koji sam radio. Nikad ni od koga nisam toliko naučio kao od studenata kad sam bio sa suprotne strane katedre i ta vrsta razmene znanja je nešto što me bukvalno obori s nogu. Ono što nije dobro jeste da sam primetio da ne mogu da budem hladno profesionalan i da pružim svoj maksimum kada druga strana nije zainteresovana ili ima mlak pristup ovom procesu. To me demorališe i ne prija mi, a čitav proces onda nema smisao koji bi trebalo da ima. Ne vidim nikakav izazov u ideji da bih ja trebalo da zainteresujem nekog da se bavi dizajnom ko je već odabrao da se time bavi. To je sigurno moja slabost i možda ću probati da radim na sebi u tom smislu ubuduće.

Osim dizajna, koje su tvoje druge strasti?

Sport pre svega, mada u ovim godinama i sa ovom fizičkom spremom i zdravstvenim stanjem to mogu nazvati ozbiljnim mazohizmom. Ipak ne odustajem, strast je strast!

Da li je i vožnja kamiona jedna od njih?

Hahahahaha. Kao što, očigledno, znaš, C kategoriju sam dobio u vojsci, što je bilo jako davno, 1993. godine. Kamion, popularni "dajc", poslednji put sam vozio tom prilikom, pa bih danas sigurno bio ozbiljan bezbednosni rizik po javni red i mir kad bih pokušao. Bez obzira, dozvola važi, tako da bi sve bilo po zakonu.

Da si u situaciji da promeniš svet oko sebe, šta bi uradio?

Verovatno ništa, svet je taman takav kakav i treba da bude, sa svim svojim vrlinama i manama. Možda bih eventualno ukinuo TV, radio i novine. Svi na www!

 

A šta ćeš stvarno uraditi? Kakvi su ti planovi?

Izbegavam da pravim neke jako važne planove, jer ne valja kad se ne dese. Zato se trudim da odluke donosim brzo koliko to mogu, a da ih sprovodim još brže. U suštini, ukoliko se situacija bude razvijala tako da mogu da se na bilo koji način i u bilo kom svojstvu potpuno posvetim onome što stoji iza Bureau Zero priče o dizajnu i filozofije koja ju je izrodila, bio bih jako zadovoljan. To je ono u šta potpuno verujem i iza čega stojim kao profesionalni dizajner.